Status demilitarizovane zone UN i njena zloupotreba u Srebrenici

Uvod

Koncept „zaštićenih zona” (Safe Areas) Ujedinjenih nacija tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992–1995) predstavljao je jedan od najsloženijih i najspornijih eksperimenata u istoriji međunarodnog humanitarnog prava i mirovnih operacija. Nastao kao usiljeni odgovor Međunarodne zajednice na eskalaciju oružanog sukoba i humanitarnu krizu u Podrinju, ovaj koncept je od samog početka patio od dubokih strukturalnih, pravnih i vojnih kontradikcija. Enklava Srebrenica, smeštena na strateški ključnom prostoru uz reku Drinu, postala je centralna tačka ovog eksperimenta.

Ovaj rad analizira pravni, diplomatski i vojni status demilitarizovane zone Srebrenica od usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN 819 u aprilu 1993. godine do vojnih operacija u julu 1995. godine. Poseban fokus stavljen je na proces demilitarizacije, ulogu i pasivnost snaga UNPROFOR-a, sistematska kršenja sporazuma od strane 28. divizije Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH), kao i na vojne posledice koje su proistekle iz transformacije jedne humanitarne zone u operativnu bazu za izvođenje borbenih dejstava.

---

1. Donošenje rezolucije saveta bezbednosti UN 819 i proglašenje Srebrenice zaštićenom zonom

U rano proleće 1993. godine, vojna situacija u istočnoj Bosni dosegla je kritičnu tačku. Snage Vojske Republike Srpske (VRS), u okviru operacija potiskivanja jedinica ARBiH iz doline Drine, stavile su pod potpunu kontrolu šira područja oko Bratunca, Vlasenice i Zvornika, sužavajući prostor pod kontrolom lokalnih bošnjačkih snaga na samu varoš Srebrenicu i njenu neposrednu okolinu. U gradu prepunom izbeglica preti potpun humanitarni slom.

U takvim okolnostima, komandant UNPROFOR-a u BiH, francuski general Filip Morijon (Philippe Morillon), doputovao je u Srebrenicu 11. marta 1993. godine. U činu lične diplomatije, Morijon je izgovorio čuvenu rečenicu: „Sada ste pod zaštitom Ujedinjenih nacija.” Iako ova izjava nije imala neposrednu pravnu snagu u organima UN-a, stvorila je ogroman politički pritisak na Savet bezbednosti da formalizuje prisustvo svetske organizacije na tom terenu.

Dva meseca kasnije, 16. aprila 1993. godine, Savet bezbednosti UN jednoglasno je usvojio Rezoluciju 819. Ovim aktom formalno je zahtevano sledeće:

1. Zahtev za obustavu napada: Od svih strana u sukobu, a posebno od jedinica Vojske Republike Srpske, zahtevano je da odmah obustave sve oružane napade na Srebrenicu i da se povuku iz njene neposredne okoline.
2. Proglasi se „zaštićena zona”: Srebrenica je proglašena zaštićenom zonom koja mora biti slobodna od bilo kakvih oružanih napada ili bilo kakvih drugih neprijateljskih akata.
3. Zahtev za demilitarizaciju: Od Vlade Republike Bosne i Hercegovine i srpske strane traženo je da omoguće neometan pristup UNPROFOR-u kako bi se obezbedila demilitarizacija enklave.

``` Pravna priroda Rezolucije 819: Rezolucija 819 usvojena je pod Glavom VI Povelje UN (Mirno rešavanje sporova), a ne pod Glavom VII (Akcija u slučaju pretnje miru). Ovo je značilo da UNPROFOR nije imao mandat da silom nameće mir niti da oružjem brani granice enklave, već je njegova uloga bila isključivo posmatračka i odvraćajuća, zasnovana na pristanku obeju zaraćenih strana. ```

Ubrzo nakon toga, 6. maja 1993. godine, Savet bezbednosti usvaja Rezoluciju 824, kojom se koncept „zaštićenih zona” proširuje na Žepu, Goražde, Tuzlu, Bihać i Sarajevo. Međutim, ključni nedostatak ovih rezolucija bio je u tome što UN nikada nije jasno definisao geografske granice „zaštićene zone”, niti je obezbedio adekvatne vojne resurse za sprovođenje postavljenih ciljeva. Ovo je stvorilo opasnu pravnu i vojnu prazninu u kojoj su obe zaraćene strane interpretirale status zone u skladu sa sopstvenim strateškim interesima.

---

2. Sporazum o demilitarizaciji: pregovori mladić–halilović i uloga Unprofor-a

Kako bi se zaustavilo napredovanje VRS i praktično primenila Rezolucija 819, pod pokroviteljstvom UNPROFOR-a organizovani su hitni pregovori između vojnih vrhova dveju zaraćenih strana. Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice potpisan je 17. i 18. aprila 1993. godine na Sarajevskom aerodromu.

Potpisnici ovog istorijskog dokumenta bili su:

• General Ratko Mladić, u ime Glavnog štaba Vojske Republike Srpske,
• General Sefer Halilović, u ime Štaba Vrhovne komande Armije RBiH,
• General Filip Morijon, u ime UNPROFOR-a (kao svedok i garant).

Ključne odredbe sporazuma od 18. aprila 1993.

Sporazum je predviđao precizan vremenski okvir i taktičke korake za potpunu demilitarizaciju enklave:

• Prekid vatre: Stupanje na snagu potpunog prekida vatre na teritoriji Srebrenice i okolnih linija fronta 18. aprila u 05:00 časova.
• Razmeštanje UNPROFOR-a: Razmeštanje čete UNPROFOR-a u samu varoš Srebrenicu radi potvrdnje prekida vatre i nadzora demilitarizacije.
• Predaja naoružanja (Rok od 72 sata): Svo oružje, municija, vojna oprema i eksplozivna sredstva u posedu ARBiH unutar enklave morali su biti predati oficirima UNPROFOR-a u roku od 72 sata od dolaska mirovnih snaga.
• Povlačenje teškog naoružanja VRS: VRS se obavezala da povuče svoje teško naoružanje i oklopne jedinice iz zona sa kojih su direktno ugrožavale varoš.
• Uzdržavanje od vojnih aktivnosti: Od obaveštajnih i borbenih struktura unutar enklave zahtevano je da potpuno obustave vojne operacije, preformirajući se u civilne strukture.

Strukturalne greške i različite interpretacije

Od samog potpisivanja, sporazum je nosio klicu budućeg sloma. Za Vojsku Republike Srpske, demilitarizacija je značila apsolutno raoružavanje svih bošnjačkih formacija, rasformiranje 8. operativne grupe (kasnije 28. divizije ARBiH) i pretvaranje Srebrenice u isključivo civilnu izbegličku enklavu pod potpunim nadzorom UN-a.

Za Armiju RBiH i političko rukovodstvo u Sarajevu, sporazum je viđen kao nužan taktički potez za spasavanje ugroženog stanovništva i opstanak enklave. ARBiH nikada nije imala nameru da se odreče vojne organizacije u Srebrenici, već je zonu posmatrala kao zamrznutu liniju fronta u kojoj vojska treba da sačuva ljudstvo, reorganizuje se i sačeka povoljniji trenutak za deblokadu.

UNPROFOR se našao u poziciji arbitra bez instrumenata prinude. General Morijon i njegovi naslednici prihvatili su metod „dobrovoljne predaje naoružanja”, umesto pretresa i pretresanja objekata od kuće do kuće. Ovo je omogućilo ARBiH da preda uglavnom stare, neupotrebljive ili lovčke puške, dok su moderne automatske puške, minobacači, protivtenkovska sredstva i municija ostali skriveni u samom gradu i okolnim nepristupačnim planinskim selima.

---

3. Prisustvo i pasivnost kanadskog i Holandskog bataljona (DUTCHBAT)

Ispunjavanje obaveza UNPROFOR-a na terenu povereno je prvo kanadskom, a potom holandskom kontingentu mirovnih snaga.

Kanadski bataljon (canbat) – pionirski period (april 1993 – februar 1994)

Prve trupe koje su ušle u Srebrenicu bile su pripadnici Čete C Kanadskog bataljona (2. bataljon Royal 22e Régiment). Kanadski vojnici, pod komandom majora Gi Akama (Guy Akam), stigli su u uslovima potpune nesigurnosti. Njihov primarni zadatak bio je da uspostave vizuelni nadzor nad linijom razdvajanja, prihvate predata sredstva i obezbede dostavu humanitarne pomoći.

Kanadski kontingent je ubrzo uvideo da je stvarna demilitarizacija iluzija. Iako su uspeli da prikupe određenu količinu teškog naoružanja (nekoliko artiljerijskih oruđa i minobacača koje je ARBiH imala), uočili su da pešadijsko naoružanje i vojna komanda Naser Orića ostaju netaknuti. Međutim, usled diplomatskih pritisaka i želje da se održi kakav-takav mir, izveštaji o prisustvu naoružanih grupa unutar enklave često su u komandi UNPROFOR-a u Zagrebu i Sarajevu minimizirani.

Holandski bataljon (DUTCHBAT) – sistemska paraliza (februar 1994 – jul 1995)

U martu 1994. godine, kanadski bataljon je zamenjen holandskim bataljonom (Dutchbat), koji je kroz tri rotacije (Dutchbat I, II i III) boravio u enklavi sve do njenog pada. Komandant Dutchbat III, potpukovnik Tomas Karemans (Thom Karremans), preuzeo je dužnost u novembru 1994. godine.

Baza Holandskog bataljona uspostavljena je u bivšoj fabrici akumulatora u Potočarima, nekoliko kilometara severno od Srebrenice, dok su duž granica enklave podignuta 31 posmatračka stanica (Observation Posts - OP), označenih slovima od A (Alfa) do R (Romeo).

``` Operativni problemi i pasivnost Dutchbat-a:

1. Striktna Pravila angažovanja (Rules of Engagement - ROE): Holandskim vojnicima bilo je dozvoljeno da upotrebljavaju oružje isključivo u samoodbrani. Nisu imali ovlašćenje da zaustavljaju i raoružavaju pripadnike ARBiH van uočenih incidenata na samim posmatračkim punktovima.
2. Logistička blokada VRS: Od početka 1995. godine, VRS je drastično ograničila prolaz konvoja UNPROFOR-a sa gorivom, hranom i rezervnim delovima. Holandski bataljon je bio hronično iscrpljen, bez goriva za patrole i sa minimalnim zališama municije.
3. Obaveštajna slepila i konformizam: Komanda Dutchbat-a izbegavala je direktan konfrontaciju sa lokalnim gospodarima rata iz 28. divizije ARBiH. Kada bi vojnici Dutchbat-a uočili naoružane borce ARBiH kako izlaze iz enklave u izviđanje ili akciju, njihove reakcije bile su svedene na pisanje protokolarnih izveštaja koji nisu imali nikakav praktičan efekat.

Pasivnost UNPROFOR-a stvorila je situaciju u kojoj su holandski vojnici u očima obaveštajaca VRS viđeni ne kao neutralni mirovnjaci, već kao „živi štit” koji objektivno štiti pozadinu i operativne baze 28. divizije ARBiH, onemogućavajući VRS da u potpunosti pacifikuje taj teren.

---

4. Dokazi o kontinuiranom naoružavanju i kršenju demilitarizacije od strane 28. divizije arbih

Suprotno uslovima Sporazuma o demilitarizaciji iz aprila 1993. godine, Srebrenica nikada nije postala bezbedna civilna zona bez vojnih struktura. Unutar enklave, pod nominalnom zaštitom UN-a, funkcionisala je i vojno jačala 28. brdska divizija ARBiH, kojom je komandovao Naser Orić (a od početka 1995. godine njegov zamenik Ramiz Bećirović, nakon što je Orić povučen u Tuzlu na školovanje i konsultacije).

Razvoj vojne organizacije u demilitarizovanoj zoni

1. divizija je zvanično formirana u samoj enklavi početkom 1995. godine reorganizacijom dotadašnje 8. operativne grupe Srebrenica. Divizija je brojala između 8.000 i 12.000 ljudi, podeljenih u nekoliko brigada:

• 280. istočnobosanska laka brigada
• 281. brdska brigada
• 282. brdska brigada
• 283. brdska brigada
• 284. istočnobosanska laka brigada

Iako ove jedinice nisu imale dovoljno teškog naoružanja i uniformi za sve borce, imale su kompletnu zapovednu strukturu, razvijenu obaveštajnu mrežu, kurirske veze sa Gornjim Podrinjem i Tuzlom, kao i hiljade komada pešadijskog naoružanja skrivenog u tajnim magacinima unutar same enklave.

Kanal dostave oružja i kršenje statusa zone

Dokumenti Armije RBiH, izveštaji VRS i svedočenja oficira UNPROFOR-a pred Haškim tribunalom (MKTJ) potvrđuju da je proces naoružavanja enklave vršen u kontinuitetu kroz nekoliko kanala:

1. Helikopterski most (Tuzla – Žepa – Srebrenica): Između 1994. i proleća 1995. godine, Generalštab ARBiH izvodio je noćne operacije prebacivanja oružja, municije, komunikacijske opreme i vojnih oficira helikopterima Mi-8 iz Tuzle na improvizovana sletišta u enklavi Žepa i u rejonu Visočke Banje. Odakle su specijalne noćne karavane prenosile opremu u Srebrenicu. JAVNI TAJNI podatak bio je da su ove aktivnosti izvođene uz prećutnu saglasnost pojedinih zapadnih obaveštajnih službi, dok je UNPROFOR registrovao zvuke helikoptera, ali nije imao resurse da ih presretne.
2. Krijumčarenje preko linija fronta: Preko nepristupačnih terena i kroz kanale crnog tržišta, pešadijska municija i ručne bombe sistematski su unošene u enklavu.
3. Zaplena i zloupotreba humanitarnih kanala: Deo vojne opreme unesen je zloupotrebom humanitarnih konvoja i vozila međunarodnih organizacija, u kojima su pojedini prazni prostori korišćeni za šverc vojnog materijala.

``` Izveštaj Komandanta Dutchbat-a UNPROFOR-u (1995): „Pripadnici ARBiH u Srebrenici redovno nose uniforme i oružje van svojih domova. Izvođenje vojnih vežbi, kopanje rovova i utvrđivanje položaja unutar 'zaštićene zone' odvija se bez ikakvog skrivanja. Zahtevi UNPROFOR-a da se ove aktivnosti obustave sistematski se ignorišu od strane lokalne komande.” ```

Osim pešadijskog naoružanja, 28. divizija je zadržala i nekoliko minobacača 60mm i 82mm koji nikada nisu predati UNPROFOR-u. Ovi minobacači korišćeni su za pružanje podrške prilikom izvođenja diverzantskih ispada iz enklave.

---

5. Vojni napadi izvedeni iz zaštićene zone na okolna Srpska mesta i kontekst operacije „krivaja 95”

Najozbiljnija posledica neuspeha demilitarizacije bila je činjenica da je 28. divizija ARBiH koristila statut „zaštićene zone” kao bezbedno utočište i operativnu bazu. Strategija komande ARBiH u Sarajevu bila je jasna: držeći jačinu od oko 10.000 boraca u pozadini VRS, vezati što veće snage Drinskog korpusa VRS oko enklave, kako te srpske jedinice ne bi mogle biti upotrebljene na sarajevskom, krajiškom ili posavskom ratištu.

Akcije 28. divizije u periodu 1993–1995.

Iako su najmasovniji napadi na srpska sela u Podrinju (poput masakara u Kravici, Bjelovcu, Ratkovićima i Zalazju) izvedeni tokom 1992. i početkom 1993. godine — pre donošenja Rezolucije 819 — praksa vojnih udara iz enklave nastavljena je i nakon proglašenja demilitarizovane zone:

• Diverzantske akcije 1994. godine: Specijalne jedinice 28. divizije (poput jedinice „Akrepi” i izviđačkih grupa) konstantno su se ubacivale duboko u pozadinu VRS, vršeći zasede na putnim pravcima Han Pijesak – Vlasenica, Bratunac – Zvornik i Skelani – Srebrenica. Uništeni su brojni vojni i civilni objekti, a ubijani su kako vojnici tako i civili na poljoprivrednim radovima.
• Napad na Višnjicu (26. jun 1995): Jedan od najtežih incidenata dogodio se svega nekoliko nedelja pre pada enklave. Jaka diverzantska grupa 28. divizije izvršila je iznenadni napad na srpsko selo Višnjica, u opštini Milići. Selo je spaljeno, u napadu je ubijeno nekoliko meštana i pripadnika VRS, a zaplenjena je stoka i vojna oprema. Napad je izveden iz same zaštićene zone, u koju su se napadači potom neometano povukli.
• Napad na Podravanje i zasede na Kvarcu: Tokom proleća 1995. godine, zabeleženo je više od 30 pojedinačnih diverzantskih akcija ARBiH pokrenutih sa teritorije pod nadzorom Holandskog bataljona.

``` Strateška dilema Glavnog štaba VRS: Za Vojsku Republike Srpske, status Srebrenice postao je neodrživ. Generali Mladić i Živanović (komandant Drinskog korpusa) smatrali su nedopustivim da se u pozadini njihovog fronta nalazi formacija od 10.000 naoružanih ljudi koja ne samo da ne izvršava obaveze iz Sporazuma o demilitarizaciji, već aktuelno izvodi borbena dejstva i ugrožava infrastrukturu (poput rudnika boksita u Milićima i hidroelektrane Perućac). ```

Operacija „krivaja 95” kao odgovor na vojnu pretnju

Odluka o pokretanju vojne operacije pod kodnim nazivom „Krivaja 95” doneta je u Glavnom štabu VRS početkom jula 1995. godine. Prvobitni, zvanični cilj operacije, definisan u zapovesti komande Drinskog korpusa od 2. jula 1995. godine, nije bio zauzimanje same varoši Srebrenice niti uništenje civilnog stanovništva, već:

1. Razdvajanje enklava Srebrenica i Žepa: Presecanje komunikacije između ove dve zaštićene zone kako bi se onemogućilo njihovo vojno spajanje.
2. Redukcija demilitarizovane zone: Potiskivanje snaga 28. divizije ARBiH i sužavanje granica enklave na samu urbanu zonu gradskog jezgra.
3. Neutralizacija terorističko-diverzantskog delovanja: Onemogućavanje dalje upotrebe zaštićene zone za izvođenje napada na okolna srpska naselja.

Napad VRS započeo je 6. jula 1995. godine. Kako je operacija odmicala, otpor 28. divizije na južnom pravcu napada brzo se urušio, dok se Holandski bataljon pasivno povlačiti iz svojih posmatračkih punktova (OP), ne pruživši nikakav oružani otpor. Uvidevši da u samom gradu nema otpornih tačaka ARBiH i da UNPROFOR ne koristi silu, general Mladić 9. jula donosi odluku o promeni planova i naređuje ulazak u samu varoš Srebrenicu, što je realizovano 11. jula 1995. godine.

Proboj probojne kolone 28. divizije ARBiH (između 12.000 i 15.000 boraca i civila) kroz obruč VRS prema Tuzli, koji je usledio narednih dana, bio je direktna posledica vojnog sloma enklave koja je preko dve godine živela u fiktivnom statusu „demilitarizovane zone”.

---

6. Hronologija i pregled ključnih dokumenata i kršenja statusa zone

Dole navedena tabela pruža hronološko-analitički pregled najvažnijih diplomatskih i vojnih događaja vezanih za status demilitarizovane zone Srebrenica od 1993. do 1995. godine:

---

Zaključak

Analiza statusa demilitarizovane zone UN u Srebrenici od 1993. do 1995. godine ukazuje na duboki sistematski neuspeh međunarodne diplomatije i mirovnih snaga UNPROFOR-a. Koncept zaštićene zone postavila je Organizacija ujedinjenih nacija bez adekvatnog pravnog okvira (delovanjem pod Glavom VI umesto pod Glavom VII Povelje UN u početnoj fazi), bez jasnih geografskih demarkacionih linija i bez dovoljnih vojnih resursa kojima bi se garantovala stvarna neutralnost i bezbednost terena.

Ključni uzrok funkcionalnog sloma ove zone leži u asimatričnoj i nepotpunoj demilitarizaciji. Dok je Vojska Republike Srpske zaustavila svoje napredovanje u proleće 1993. godine i povukla deo teških oruđa, 28. divizija Armije RBiH nikada nije rasformirana niti je predala svoje pešadijsko naoružanje. Enklava je sistematski korišćena kao zaštićeni vojni bastion iz koga su izvođene oružane akcije na okolna srpska naselja i saobraćajnice, čime je direktno provociran vojni odgovor srpske strane.

Holandski bataljon, zarobljen između restriktivnih pravila angažovanja, nedostatka logističke podrške i vojne dominacije lokalnih aktera, pretvorio se u pasivnog posmatrača procesa militarizacije enklave. Pad Srebrenice u julu 1995. godine nije bio samo rezultat vojne prednosti VRS, već i direktna posledica višegodišnjeg urušavanja fiktivnog statusa „demilitarizovane zone” koja je u stvarnosti funkcionisala kao operativna baza jedne od zaraćenih strana u samom srcu podeljene Podrinjske regije.